Библиотека
Дописни клуб читалаца
"Звезде и планете" и друга чудеса Политикиних дечијих енциклопедија
Много волим да читам, поготово енциклопедије. Велике енциклопедије у библиотеци не волим зато што се не могу носити кући, али мале, танке, дечије обожавам. Кад сам био мали (неки кажу да сам и сада мали и још неозбиљан) родитељи су ми куповали Политикине дечије енциклопедије на трафикама. Нису ми купили све, некад зато што забораве, а некад зато што тренутно нису имали новца, а после нестану. Зато сам се јако обрадовао кад сам видео да их школска библиотека има све. Али, и ту има невоља! И друга деца воле те енциклопедије, па их изнајмљују, због чега често у библиотеци не могу наћи неке од њих.
Многим од тих енциклопедија враћам се често, поново их прегледам и задужујем у школској библиотеци. Најчешће сам прегледао и читао енциклопедију "Звезде и планете". Кад сам био мали, узимао сам је и само гледао слике и дивио се. Питао сам се тада ко је све то сликао и како. Замишљао сам да сам ја фотограф у неком свемирском броду или стручњак за сателите и да и сам могу то све видети. Кад сам кренуо у пети разред и почео да учим о свему томе, слике које су ми тад биле право чудо, добиле су објашњење. Сад се враћам тој књизи и читам све што испод слика пише. Повремено заборавим, али знам где могу наћи одговоре на сва питања.
Никола Кезија, V 1
Ми деца са станице Зоо
Књигу коју бих препоручила својим вршњацима је „Ми деца са станице Зоо“. Аутор Кристијана Ф. у овој књизи детаљно описује своје детинств, па је књига њена исповест и мемоари. Са дванаест година пробала је лаку дрогу „хашиш“, а са тринаест година постаје зависна од хероина. Пре подне је одлазила у школу, а после подне се, као и сви остали наркомани из њеног друштва, проституисала на станици Зоо да би на тај начин зарадила за дрогу. Њена мајка скоро две године није знала да јој ћерка води двоструки живот. Књига нас учи како је страшан наркомански живот и утиче на то да нам не падне на ум да га и сами окушамо.
Јована Марјановић, VII 1
Алхемичар
Аутор књиге „Алхемичар“ је Пауло Коељо. Под алхемијом подразумевамо вештину добијања вештачког злата, а алхемичар би био онај човек који се том вештином покушава бавити. Још чешће алхемију и алхемичара употребљавамо у пренесеном значењу под којим подразумевамо неке тајне вештине које доводе до среће (злато је за многе срећа).
И у овој књизи алхемичар, јунак без имена, то је метафорично. Он не трага за тајнама добијања злата, еликсиром живота и слично, него за својом срећом, обилазећи разне градове и села. Тако упознаје и девојку у коју се озбиљно заљубљује и човека који ће му рећи како треба да трага за својом срећом. . .
Даље не желим да вам откривам, да би остала нека жеља у вама да прочитате ову књигу, а сигурна сам да ће вам се свидети!
Уживајте у читању!
Јелена Кезија, VII 1
Роалд Дал, "Чарли и фабрика чоколаде", Београд, 2001.
Први пут сам размишљала о омиљеној књизи кад смо у четвртом разреду то добили за задатак. Сад сам пети разред, волим да читам, и још увек ми је књига "Чарли и фабрика чоколаде" омиљена књига. Радо је поново узимам зато што је духовита и пуна карикатура. У њој можете срести најчудесније слаткише на свету: длакаве карамеле, чепиће сласти, дугине капи, светлећи лилихип и друго чудолије. Ликови у њој су или дебељуце или прави мршавци, што књигу чини још комичнијом.
Препоручујем је свима, без обзира на то волите ли слаткише или не волите. А, питам се, има ли детета које их не воли?! Уколико их волите и родитељи вас стално критикују, или бране да једете много слаткиша, поготово пре јела, ово је права књига за вас, јер у њој нико нема ништа против слаткиша и такмиче се ко ће их више појести.
Јелена Вучковић, V 1
Шта су волели да читају наши наставници
Наставница српског језика Ксенија Суђић
"Доста је тешко рећи у пар реченица које су то књиге обележиле моје детињство и одрастање. Сећам се школских лектира, које, мање-више, биле идентичне садашњим. До мене, и сада, допиру смех, узбуђење, неверица, туга и понека суза (стигавши до краја романа "дечаци павлове улице"). Моје најраније детињство обележила је Андерсенова бајка "Девојчица са шибицама". И данас се често сетим те бајке и читам је својој деци. Сваки пут док сам је читала, осећала тугу и бескрајно сажаљење према малој, прозеблој и гладној девојчици, која у треперавом пламичку види оно чега је жељна: топлу собу, богату трпезу, новогодишњу јелку и преминулу, а обожавану баку. Ни тада, а ни сада, не знам има ли ова бајка срећан крај. Из ког угла треба посматрати.
У осмом разреду сам први пут прочитала роман за који је Иво Андрић добио Нобелову награду "На Дрини ћуприја". Оставио је снажан утисак на мене. Свако поглавље у овом роману представља праву, малу новелу у којој се види судбинска преплетеност живота људи и моста на Дрини. Централни мотив овог романа је мост који намеће мисао о пролазности живота и о вечности лепих и корисних грађевина, с друге стране.
Кроз студије књижевности криз моје руке је прошло стотине наслова и дефинитивно ме обликовало као личност. Што је најлепше, тај процес траје и даље јер настављам да читам књиге. Мало је сличних књига. Свака ме понесе у нека нова размишљања, преиспитивања, у неке нове анализе. Схватила сам да не постоји ништа универзално, да је свако од нас саткан од низа појединости, добрих и лоших. Нарочит утисак на мене су тада оставиле књиге Ф. М. Достојевског, поготово "Браћа карамазови" и роман Владана Деснице "Прољећа Ивана галеба". Девиза "буди оно што јеси" заузима видно и истакнуто место у том роману.
Све у свему, ако бих морала да дефинишем за каквом бих књигом најпре посегнула, била би то књига која ми отвара нека нова сазнања и разбија предрасуде. И мали, али користан савет: док читате књигу, нека вам друштво прави нека оловчица у руци. Да подвучете, или још боље препишете у неку лепу свешчицу, неку добру мисао, неки леп опис и слично. Неко је једном рекао: "Читати књигу, а не записивати, то је исто као да читате једним оком." Ја се слажем, а ви? Проверите!"
Наставник математике Миле Летица
"Чињеница је да свака књига нуди одговоре на неке недоумице или одговара на питања о којима читалац нема јасно изграђене ставове. Уназад годину дана сам читао књигу америчког писца Харолда Робинсона, који кроз своје књиге даје одговоре о развоју америчког друштва кроз 20. век, са свим позитивним стремљењима, али и са негативним појавама у том друштву, као што су надируће пошасти дроге, проституције, прљавог бизниса и слично. Такође у последње време читам књиге актуелних политичара ове државе који покушавају дати одговоре о збивањима из ближе и даље прошлости на овим просторима, са свим последицама које су ти догађаји оставили у времену у којем живимо. Читам Вука драшковића, Чедомира Јовановића, Васића, новинаре…
Волим да се враћам и давно прочитаним књигама. Поновно читање Андрићеве "На Дрини ћурија" оставилоје на мене снажан утисак. Једнако тако и књига "Очеви и оци" С. Селенића. Због личног удеса сетио сам се поново књига "7ооо дана у Сибиру", "Казнени батаљон" и сличних. Препоручујем и ученицима да што више читају, не бирајући књиге."
Библиотекар (проф. књижевности) Славица Јурић
"Вероватно сам најнетипичнији наставник српског колико и библиотекар, по томе што врло слабо читам белетристику. Последњих година прође и година дана да не прочитам ништа од белетристике, осим што поново читам поезију неколико омиљених песника. Огадило ми се током студија кад смо морали прочитати гомиле романа, епова, збирки… И тада сам још приметила да ми више годи да читам, рецимо, есеје о написаном, него саму белетристику. Негде сам прочитала врло произвољно тумачење речи "уметност", која полази од тога да је у њој све "умјетно", хоће рећи лажно, хињено, умишљено и замишљено, само копира аутентичност. Потпуно се слажем с тим, поготово што међу књигама има највише смећа или шунда, а највише се то чита, чак и награђује, нажалост. Ту јефтину копију живота или заузимање позе по мерама савремених књижевних тенденција, илинечије личне фрустрације без имало инвентивности и мисаоности, препознајем у неким књигама, које сам током живота читала, а данас препознам већ на првим страницама и не могу да читам нешто за шта знам куда води. Узмем понекад навелико хваљене и награђиване књиге и, остављам их непрочитане ако ми се не допадне на првих пар десетина страница. Чим препознам куда воде, остављам их без жаљења. Уз овај став, за једног библиотекара и професора књижевности необичан, иде и врло необичан укус и у избору тзв. белетристике. Вероватно сам ја једини читалац који је оставио "Алхемичара" и "Ситничарницу" јер ми се уопште нису допали. И раније, као средњошколац или студент, тај је несвакидашњи укус био очигледан. Навелико хваљена класична дела на мене нису остављала нарочит утисак, али сам их читала. Андрићево ниједно дело, осим "Проклете авлије", нисам читала два пута, не годи ми. Ни Достојевског, осим "Идиота", што сматрам јединим његовим врхунским делом јер нема романтично разрешење, каква имају остала. Али, поезију и драму могу да читам више пута. Међутим, и ту је све ужи круг оних аутора којима се враћам. У опусу, пак, неких чувених, класичних писаца, увек су ми се свиђала нека минорна дела, например од Црњанског "Кап шпанске крви", а не "Сеобе" или "Роман о Лондону". Или, Толстојева "Крајцерова соната", а не "Рат и мир". Можда зато што сам то могла да промишљам неоптерећена шта ми кажу тумачи, а мој доживљај није био такав.
И, тако, питаћете се ви, шта онда чита један професор књижевности, који би по звању морао да чита, па још и хвали прочитано? Читам књиге које захтевају интелектуални напор, оне које читаш с оловком у руци, дуго боравиш на једној страници, а не оне које не можеш да оставиш због занимљивог заплета. Такав је, рецимо, Умберто Еко, чије су књиге, и кад су белетристика, на граници науке. Мисаоне књиге, научно-популарне, све, пре него пуку белетристику. И поред све те масе књига, не могу рећи да је иједно белетристичко дело утицало на моје формирање ни у детињству, ни у младости, ни у зрелости . Утицале су, можда, емотивно на мене, али тако што појачају емоцију коју већ носим, а не формирају је. Да су ми свест формирале могу рећи тек за мисаоно-филозофска и верска остварења. И данас имам јасну свест да је "Невидљива борба" Никодима Агиорита, филозофско-мисаоне расправе и есеји Ортеге и Гасета и Берђајева утицали на моје ставове, размишљање и однос према животу. Уз то, ако већ морам, додајем и поезију Ивана В. Лалића, само зато што је његова поезија византијско-културолошко разматрање на песнички начин.
За ученике никако не бих саветовала да читају све, без избора. У време мог детињства и младости то се још и могло саветовати зато што је човек имао више времена, па и да открије добру књигу и размисли о њој, трага за новим. Данас се, међутим, време до те мере убрзало, а хиперпродукција разноразног, па и књишког смећа до те мере порасла, да се бојим да просечан човек више неће наћи времена ни здраве памети да направи избор, да открије и виши квалитет, него ће се задржати на трећеразредној литератури и временом снижавати критеријуме, ослањајући се при избору искључиво на број страница и рекламе на корицама типа: бестселер, најчитанији роман свих времена, најбољи амерички писац, по овој књизи је екранизован… Сматрам да је боље не читати ништа, него лоше књиге. Уместо лоше књиге, много је корисније гањати лопту напољу и лежати у хладовини неке крошње. Лоша књига, зверање у екран рачунара ради сумњиве забаве, или таворење у неком кафићу и играоници – исто вам је то. Нешто је погубно по физичко здравље, нешто по душевно, а нешто и по једно и по друго."
Нада Пуртић, наставник енглеског језика, ОШ „Жарко Зрењанин“ Нови Сад
Будући да сам професор енглеског језика и да предајем ђацима у нижим разредима основне школе, можда вас онда толико и не изненади мој књижевни укус.
Веома много читам, јако уживам у томе, а од свега највише волим књиге за децу. Али, само оне искрене, надасве маштовите, интересантне и помало необичне и страшне. По мом мишљењу, добар писац оваквих књига мора бити и сам велико дете, добро децу познавати, разумети и писати из њиховг угла. У супротном избија извештаченост, демагогија и жеља да се децом управља да би радилa оно што хоће одрасли. Један који уопште није такав, који је увек на страни деце и кога јако волим да читам, јесте Нил Гејман. До сада су на српски језик преведене његове Коралина, Звездана прашина и Дан када сам трампио тату за две златне рибице. У већини његових књига су јунаци добра, паметна и помало занемарена деца чији родитељи проводе много више времена за рачунаром или испред телевизора него са њима, не схватајући да су им баш она најважнији посао, највеће задовољство и прави извор среће. На пример, дечак из Дан кад сам трамипо тату... имао је оца који је био толико досадан, јер је по читав дан читао новине не обраћајући пажњу на њега и његову сестру, да је одлучио да се трампи са другом, и тату досадњаковића замени за две златне рибице. И тако је стварно и било, а да тата то чак није ни приметио! И не само то, него је и том другу тата био толико незанимљив да га је и он мењао, али за електричну гитару. Е сад, да бисге сазнали како се цела прича завршила и како се тата вратио кући, мораћете прочитати целу књигу. У ствари, можда би боље било да је дате родитељима на читање, али не треба превише очекивати за почетак.
Још једна ствар због које више волим дечије од ,,одраслих'' књига су слике и илустрације. Тек кад се прича допуни лепим, шареним и веселим ликовима, пределима и бојама доживљај постаје потпун. На пример, књиге Отолина и жута маца и Отолина иде у школу је написао и илустровао Крис Ридел који је радио као карикатуриста у једним чувеним енглеским новинама а онда почео да пише књиге за децу, најпре за својих троје, а затим и за сву осталу на свету. А илустрације су му толико лепе, занимљиве и духовите да понекад силно време проведем само гледајући и уживајући у њима и скоро заборављајући да треба да наставим са читањем. Овде можете да научите како да нацртате господина Манроа, мало чупаво чудовиште из норвешке мочваре које мрзи кишу и да га неко чешља, и који је најбољи пријатељ јунакиње из ових књига.
И још једну моју омиљену књигу бих вам препоручила, Енглеске руже, коју је потписала Мадона. Осим ликова стидљиве и повучене Бајне, њених најпре завидних, а касније добрих и племенитих другарица као и прелепих илустрација, ова књига има и јако лепу поруку коју вам сад не бих преносила већ бих волела да је ви прочитате, сами откријете и овде напишете нешто о томе.
И не волим дечије књиге из 7, 8, 12, 24... наставака. Не верујем тим писцима, мислим да намерно пишу толико делова само да би их што више продавали и зарадили много пара. А и нису им баш неке приче...
А за сам крај бих вам открила једну моју веееелику тајну коју само јако мали број људи зна: волела бих да једног дана неко овде, или негде другде, напише колико му се допала нека књига за децу чији је аутор нико други, него баш ја.
Постаните члан дописног Клуба читалаца
Шаљите своје приказе и мишљења о прочитаним књигама, размењујте искуства о прочитаном, саветујте друге да и они искусе оно што сте ви, упустивши се у авантуру читања.
Доношењем својих приказа, страница читалачких дневника, мишљења, записа, илустрација,,, постајете члан јединственог дописног Клуба читалаца. У дописном Клубу читалаца планирамо размену читалачког искуства, гласање за најбоље књиге, избор пасионираног читаоца у школи, анкете, формирање корисних упутстава и савета о писању лектире, реферата, приказа, есеја, фуснота, библиографије коришћених радова и других састава и правила за писање, прављење листе жеља – које бисте књиге волели да поседује школска библиотека, и - шта год још смислите.
Како да достављате своје радове, покрећете иницијативе и остварујете нове идеје? Једноставно, обратите се школском библиотекару и у краћем разговору изложите своју идеју; донесите свој прилог или пријавите свој глас лично у библиотеку, или пошаљите од куће електронском поштом на е-адресу библиотеке или пошаљите поруку попуњавањем формулара на страници Предлози.
