Ученици
Бивши ученици
Прослава десетогодишњице завршетка основне школе генерације 1990-1998.
Почетком јула генерација која је 1998. завршила нашу школу окупила се да прослави десетогодишњицу мале матуре. Ову генерација по много чему је посебна и таквом је памте и њени наставници и учитељи.
Посебна је, најпре, јер је расла у ратним условима, па је у одељењима било и до 40 ученика, а у учионицама су стајале пластичне столице да би другари-избеглице, кад се укључе у школу, имали где да седну. Ипак, генерација је, изузетно за ондашње прилике, имала само три одељења, у којима је било више ученика него данас у четири. Изузетно, у 8. разреду, нико се не сећа зашто, школа је прешла на рад по индексима, па нису сви ишли у исту у смену.
Посебна је, јер је расла у време инфлације кад није било средстава и услова за екскурзије, школе у природи, додатне активности, савремена наставна средства, компликоване наставне листиће… па су се старешине и учитељи муке намучили да прикупе грађу за овај састанак. Генерација је, осим обавезне документације и оног што је забележено у Летопису и школском билтену, остала без фотографија, паноа, снимака и сличног чиме се прати рат садашњих ђака.
Посебна је, највише по томе, што је без обзира на оскудност времена, дала сјајне и креативне ђаке, којих се у школи сви радо сећамо. Дала је чак два светосавска детета, Весну Мијатовић и Милана Штрпца; прегршт литерарних награда на сваком конкурсу на који своје радове пошаљу, а предњачила је Марина Бубуљ; дала је републичког првака на такмичењу из српског језика, данас полиглоту, Гордану Чупковић; сјајне природњаке попут Милице Крунић; талентоване драмце, који су, попут Јоване Манојловић и Владице Јовића, знали својим глумачким импровизацијама да нас насмеју до суза, или да толико уђу у лик, попут Милана Штрбца, да су га сви звали по лику св. Саве који је годинама глумио; мале новинаре, који су осмислили многе лепе рубрике у школском билтену, који је само у њихово време излазио и до пет пута годишње, а имали су и своје новинарске акредитације у виду беџа… Због тога смо сви силно били изненађени што је у целој генерацији било само седам вуковаца.
Генерација је посебна јер је осмислила и започела акцију избора гранд-при награда, којима су квалификовали сами себе као највредније, најмарљивије, најбрбљивије, најнеукротивије и непоправљиве, најдуховитије, најсимпатичније, најкултурније итд. Усудили су се да исто учине и за наставнике, једном и никад више после њих. Они су генерација који су на своју завршну свечаност увели и културни садржај изводећи своју верзију Стилских вежби по угледу на Рејмона Кеноа, а Марина Бубуљ је отпевала химну генерације Једна младост Јосипе Лисац. Треба ли да кажемо да је исто певала и на сусрету након 10 година.
Генерација је имала своје изгреде, рецимо у виду лупања прозора сваког викенда током целе једне године, али и своје сјајне узлете. То је последња генерација која је поред обавезне школске лектире читала и Чехова, Достојевског, Ричарда Баха, Кортесара, Д. Ненадића и В. Стевановића; последња генерација која је, као и све друге, жвакала жваке и лепила их под сто, али и једном месечно, без зазора и срама, у организованим акцијама скидала залепљене жваке, прала столове и сређивала своју учионицу.
То је генерација која је уградила своју циглу у Светосавски храм на Врачару јер је у време када о томе нико није размишљао, скупљала целе године прилог за довршавање храма, због чега је школа као добротвор храма добила Грамату патријарха, а код патријарха Павла уприличен је и пријем за две најуспешније одељенске заједнице.
Уз то, генрација је својим учитељима и старешинама, каква коинциденција, била прва генерација коју су извели од почетка до краја. Због тога су се и потрудили да им спреме споменар у електронском виду од оно мало података који су иза њих остали. Да се исто не би десило и за 10 година, подељене су им анкете, које ће бити добра грађа за следећи сусрет.
Као најснажнији утисак из основне школе, у анкети су записане, углавном, лепе и забавне ствари: екскурзије највише, затим разне награде (Весна Мијатовић каже да у својој биографији увек наведе да је проглашена за светосавско дете у основној школи), новинарског рада, упадица и напада безразложног смеха, али и непријатних ситуација, које су данас смешне или су мањег интензитета: ујед пчеле првог дана школе, три оцене из српског на једном часу, контролни сваки дан, опомене и укори из владањ за не зна се зашта, чупања за зулуфе, физичких повреда и непријатних вести о страдању другова или чланова њихових породица…
Допринос основне школе у свом животу готово сви процењују као велик, по разним критеријумима: радна дисциплина и навике, највеће знање стечено је у основној школи, формирани ставови и размишљања о битним и споредним стварима у животу (неколицина износи да су на часовима српског и секцијама научили не само српски, него и шта да гледају, слушају, како да размишљају, како да бране истину и слободно говоре шта мисле, мада је, истовремено, неколицина часове српског и наставницу Јурић запамтила као ноћну мору), стечена пријатељства, прве љубави… А Андрија Ловренчић истиче да све што јесте дугује нашој школи.
За десет година себе или ситуацију у којој се поново срећу многи не виде јасно и не замишљају је. Изгледа да је генерација, ипак, обележена духом времена у коме је планирање и предвиђање готово немогуће. Само неколико је пожелело да их буде више тј. да се између матуре и Егзита, сви определе за матуру; неколицина предвиђа да ће имати више деце, која ће, вероватно, ићи у нашу школу…
Но, зато су сви од овог тренутка и дружења очекивали само лепо: провалу емоција, носталгије, забаву, успостављање прекинутих веза, подсећање на лепе успомене…
