Ученици
Дејана Бачко
Дејана Бачко уместо руку има крила
На вебсајту наше школе и ми ученици имамо своју понуду. На њој о појединцима постоје посебне странице за светосавско дете и ђака генерације. Они то заслужују, заиста, али смо размишљали има ли још посебних, заслужних, позитивних, узорних, задивљујућих који су својим присуством обележили школу. Није ли то заслужила и Дејана Бачко?
Пошли смо од неколико проблема. Да ли је школа чији је Дејана Бачко део, у којој је васпитавана и учена, у којој је добила прва знања, али и социјалне вештине, довољно присутна и помиње ли се значај и подршка школе у успешности талентоване сликарке која слика ногом? С друге стране да ли је школа довољно учинила и показала да се поноси Дејаном? Да ли је школа место у којој се Дејана осећа прихваћено, сигурно и да ли се њен таленат афирмисао захваљујући и школи? На све смо то хтели одговорити и истражити постављене проблеме.
Ко би то могао боље да одговори, него они који су с њом провели у разреду седам година! Зато смо ми, њени другови, покренули и остварили замисао да у оквиру медијског описмењавања истражимо присутност Дејане Бачко на медијима, квалитет и садржинску анализу прилога на медијима и дамо свој допринос нечим јединственим. Унапред смо кренули од претпоставке да се на медијима Дејанин школски живот не помиње много, да се углавном прати њена сликарска каријера. Током истраживања мало смо кориговали ово предубеђење, али нисмо одустали да је прикажемо управо из светла заједничког школовања и школског живота. Поделили смо се у три тима и проучавали новинарске и интернет-ресурсе, испитивали мишљења, осећања и ставове о Дејани у школи и шире, те креирали новине, књигу, видео-клипове и звучне записе. Практично, обрадили смо тему мултимедијално. Дакако, морали смо претходно да изучимо медије и средства комуникације, почев од традиционално познате штампе – публицистички тим, до добре, познате књижевности и њених научно-популарних врста – књижевни тим, све до нашег тима – масмедијског , који је проучавао остале медије, посебно рачунар и Интернет, као незаобилазне изворе знања савременог човека. У пројекту су учествовала и два одељења ученика трећег и четвртог разреда, који су изучавали писмо, вест, извештај, молбу. Све смо резултате објединили. Продукти овог пројекта су били разноврсни: облици новинарског изражавања, научно-популарни текстови, лирски записи, стрипови и илустрације, прегршт писама послатих којекуда, огласи и прикази, један радио-беседа… Већина тога пробрана је и објављена у специјалном броју школског магазина Тон с поднасловом „Уз малу помоћ мојих пријатеља“ и малој плавој „Књизи незаборава“ које можете погледати и преузети на дну ове страници.
Дејана – храброст и ризик
Oна је храбра и то је најлепша, највећа и најузвишенија њена особина. Не плаши ничег, али није само по томе храбра. Храбра је јер се није помирила са животом инвалида, него осамосталила и ради све сама. Она је ведра, весела, позитивна, вицкаста, умиљата и лепа. Упорна је и истрајна до тврдоглавости. Вешта је и еластична да не поверујемо шта све може својим телом. Као и сви уметници, не воли стеге и ничим је не можете натерати, ни приволети да ради оно што неће. Рећи да је радознала је сувише слаб израз за неодољиву потребу да изазива и испитује саму себе, ризикујући своју сигирност. Ризик је кључна реч за Дејану Бачко. Али, да није било изазова и авантуре, не би било успеха. Много пута је улетала у ситуације, у којима се ни ми не бисмо снашли. Увек смо се плашили да ли ће успети да се избори са задатком који постави пред себе, али она се увек некако снађе. Тако је у другом разреду из залета прескочила козлић без ичије помоћи. Ради салто боље од свих нас у одељењу, а с дечацима равноправно игра фудбал. Током рада на овом пројекту скувала је кафу менторки на решоу који стоји на малој столичици. Зар то није авантура без премца!? За оне који не знају – Дејана нема руке.
У корак са овим ризиковањем своје физичке сигурности, иде и духовна авантура. Замислите мало дете, које у неком моменту узима боје ногом и слика пужа. Не брине како ће изгледати, шта ће други рећи, да ли је добро или не, она упорно црта и никад није престала да црта. Црта и кад јој је тешко да започиње нешто ново. Њена мајка каже да отплаче сваку своју слику. Кад се расплаче, оставе је, кад се врате – слика се приближава својој завршници. Дејана никад не посустаје. Није престала ни да упорно учи да ради све што и ми. Ни када су њена мала, крхка леђа добила ташну првака, није се помирила да јој књиге стоје у школи. Врло брзо је приметила да је то посебан третман према њој и тражила од учитељице да и она носи сваки дан све књиге кући. Ни када смо ишли у школе у природи, и излете, Дејана се није пренемагала. Храбро узме своју ташну са прстићем који јој из рамена вири, постави је негде и запрти се сама. Ни када је требало глумити, није се издвајала, него спремно и пред широм публиком, ван школе и на гостовањима, са својим другарима наступала. У најуспешнојој драмској представи “Успавана лепотица“ којом смо освојили многе награде, Дејана је желела да буде лептир. Какав храбар избор! Тада смо схватили да Дејана уместо руку има крила.
Дејана се осмехује целим бићем
Ако школа досада није довољно простора оставила за Дејану – рецимо, није никада постављена њена изложба радова – то је само зато што ни по чему не разликујемо Дејану од остале деце. Она све ради сама. Она се дружи и кошка с другом децом: шутне их кад је љута, а заузврат добије чвргу. Она тражи да иде у тоалет, па заврши код дежурних ученика, као што би свако несташно дете. Она на одморима иде с другарицама у продавницу да купи чипс и сама га отвори. Шета се до Дунава и поверава тајне својим другарицама. Има себи врло блиске пријатеље из одељења – Тамару, Бојана, Дајану и Петра. Слави своје рођендане као и сви ми, само што на њен дођу и неки познати људи, као што је ове године дошао дечији песник Тоде Николетић, Дејанин ментор. Врцкавог је духа и вечито насмејана. У прикупљању грађе пронашли смо само једну фотографију на којој се не смеје. Али, како се она смеје?! Не смеше јој се само усне, или лице, она се смеје целим својим бићем! Рекао би човек да никад никакав проблем нема. Пронашли смо податак да постоје сумње да је све своје слике сама нацртала. Кад су је питали како реагује на такве сумње и људе који их износе, мирно је одговорила да их не примећује, оде од њих. Неки људи се никад не помире са поразом и непријатностима, а Дејана као да је рођена са неким сензором само за лепо, позитивно и добро. Нема за њу пораза и немогућег.
Скикарство није једино Дејанино интересовање
Сликарство је више од њеног интересовања или хобија. Кад је била мала, један од цртежа на часовима који је осликавао шта желе да буду кад порасту, приказала је сликарку. За разлику од већине нас, Дејана већ зна да ће уписати средњу уметничку у Новом Саду, а већ полсе другог разреда полагаће пријемни на ликовној академији. То је некако логично и природно јер сви је већ сматрају сликарком. Иако свакодневно проводи пар сати у свом атељеу, који је недавно добила, она има и друга интересовања. Рачунари су једно од њих. Нешто спорије, али барата рачунаром без страха и проблема. Предмет, који у школи воли, осим ликовног, који, узгред буди речено, не ради редовно, јесте биологија. У биологији, као и у сликарству, воли животиње. Међу животињама фасцинирана је делфином. Потпуно невероватно за нас, с којима је сатима у школи, и који је знамо као дружељибиву девојчицу, увек у центру игужви, сазнали смо током истраживања да Дејана у последње време зна да се сатима шета сама по паланачким широким улицама.
Слика је Дејанин потпис ногом
Много пута је поменуто да је њен први цртеж пуж, који је сликала кад је имала само пет година. Њен таленат прва је приметила мајка Сандра. Већ у забавишту „Различак“, путем донатора, организовали су акцију штампања и продаје честитки са Дејаниним сликама. Отада до данас, у Србији Дејана није имала самосталну изложбу, што с горчином, истиче мајка Сандра, али је њене слике видео свет. Од недавно је члан АМПФА - Светска асоцијација ликовних уметника који стварају ногама и устима (Association and Foot Painting Artists worldwide). Од њих прима стипендију, којом плаћа трошкове атељеа и галерије, учитеља сликања и свој прибор, а заузврат шаље своје радове и учествује на изложбама и манифестацијама које ова организација припрема. Већ сада Дејана зна да ће, чим буде могла, после другог разреда средње школе, покушати да упише ликовну академију.
Кад Дејана седне да црта, то је готово религиозан чин. Она изува своје чарапе, сви занеме и ишчекују шта ће се десити. А она црта левом ногом лакше и полетније него што се неко потписује. Сликање је њен потпис.
Невероватно је да, колико год смо прихватили Дејану и мислили да знамо све о њој, током истраживања сазнали смо много непознатих детаља јер се Дејана никад не хвали ниједним својим успехом или гестом. Тако смо сазнали да су на акцији осликавања васкршњих јаја пре три године, два јајета које је осликала продата за 80.000 динара, а она их је поклонила једној болници за набавку неопходних апарата. Нама је и та њена особина херојска, јер није херој ко се дичи и поноси својим чином и делом, него ко је спреман да се жртвује.
Херој је онај ко победи невоље на путу; ко супротно свим очекивањима скупи снаге и издигне се изнад ситуације у којој се нашао. Све препреке које му засметају, он савлада упорношћу и унутрашњом снагом. Бити храбар значи имати вољу, жељу, снагу и веру и, изнад свега - остати на путу, остати у игри, остати доследан и кад је најтеже. Највећа је храброст победити себе и уздићи се изнад очекивања околине. Храброст није само тренутан чин, који је тешко разликовати од непромишљености и смелости. Храброст је стил живота. Таквим стилом живота живи Дејана. У њеном присуству нико кога знамо и кога смо упознали, не осећа сажаљење, него смешу дивљења и постиђености. И кад нас много изнервира, ми јој се увек дивимо, јер је она наш херој, а њена слика - наша дика.
