Ученици
Догодило се на часу
ЗА УЧЕНИКЕ И НАСТАВНИКЕ, САДАШЊЕ И БИВШЕ
Школске дане не чине само лекције, знање, одговарања, контролни, па ни велики одмор. Школске дане чине и ваши несташлуци, шале, случајне или намерне, незнање колико и знање, грешке и омашке и наставника и ученика, смешне асоцијације, понекад сузе и туга, љубави и патње, понекад бес.
Ако се све добро или бар подношљиво заврши, не дај да се заборави! Поготово догађај не препуштај забораву, ако је комичан, сликовит, сентименталан, племенит. Имена не мораш наводити, можеш их променити, а можеш их оставити аутентичним, без дорада и измена. Забележи га кратко, или дуже, илуструј, или и једно и друго, и предај у педагошко-психолошку службу или библиотеку - кога затекнеш. Тако ћемо направити својеврстан, неформални летопис школе од ситница које школу значе, а нико их не бележи, него само препричава.
Позив важи и за наставнике и за ученике, садашње и бивше.
Догађај први, застарели – Случај презента
Било је то у петом разреду. Стигли наставници, па нам је све било тешко, поготово они који нису причали познатим језиком, на пример наставница српског и наша разредна Кова. За њу је, молим вас лепо, садашње време било презент, а будуће футур. Сви смо знали шта је садашње и будуће време, успели смо научити и како се гради… Ал’ кад дођемо до имена, станемо, па се мислимо је ли пресек, или је песак или тако некако. Код куће знам, а у школи из страха да нешто не лупим, застанем па мудро ћутим. И чекам или да ми шапну или да се наставница смилује па каже уместо мене. На несрећу све приче у Читанки пуне су презента, па се и данас питам шта ће нам онолика времена кад сви пишу у презенту. Около шапућу, али ја једнако чујем ‘’пресек’’, ‘’песак’’, а знам да није то. А наставница неумољива ни да зуцне. Нисам ни стигао до грађења, а то сам знао, кад стиже наређење да седнем.
Имали су тај проблем и други, а још нам је страшније била помисао шта нас све чека кад је овако почело. Поменула нам је и некакве персонификације, компарације па смо били насмрт уплашени како ћемо то све упамтити. Стога смо у првим данима октобра први пут сами организовали излет на Дунаву и цео дан се вајкали и жалили на школу, а највише на разредну и њене измишљотине на српском, који је све пре него српски језик. Место на Дунаву на ком смо тог дана лудовали назвали смо презент.
Прошло је две године. Изломили смо језике и свако је по сопственим нелогичним асоцијацијама памтио имена неких појава у српском језику. Тако сам сонет памтио по овој логици: соната – сонат – сонет. Нисмо се више жалили, али није нам било лако. На почетку седмог разреда наставница је најавила одлазак у други град. Мислили смо да је шала, али није била, заиста је отишла. Те седмице кад је отишла, окупили смо се сви на старом месту на Дунаву, где се окупљамо кад нам је тешко. То је био наш растанак од ње.
И данас то место зовемо презент. Неки од нас имају и децу и тамо их воде у шетњу. И наша деца зову место презентом. Бар им неће бити изненађење кад крену у пети разред и сазнају да садашње време није више то, него презент.
(из сећања једног бившег ђака, данас наставника, и то српског језика)
